Serbisch / Serbian / Srpski – Српски

Prakatastrofa

Katastrofe redovno pustoše po našem svetu: U decembru 2004 stradalo je oko 160 hiljada ljudi u cunamiju, brodolom Titanika koštao je 1522 života, a drugi svetski rat je ostavio iza sebe 50 miliona mrtvih. Međutim, prakatastrofa se dogodila kroz greh u Edemskom vrtu. Ona je uzrok za sve ostale katastrofe koje su ikad nanete zemlji. Greh je doneo raz­dvajanje čoveka od Boga. Ali bez Boga čovek upada u vrtlog večne izgubljenosti. Kad bi Bog propustio samo jedan jedini greh u nebo, onda bi se i tamo uvukli beda i smrt, a to Bog neće.

Bogu lomi srce činjenica da su se ljudi, koje je On stvorio i koje voli, okrenuli od njega. Jer sa time su sami izabrali smrt. Jedna poslovica kaže: „protiv smrti nije nikla još nijedna lekovita biljka.“ Pa čak ni između bilja Edemskog vrta! Ali, možda ima Bog neko sredstvo!?

Božija pomoć – poslao je svog Sina

Bog je imao još u Edemskom vrtu plan za spasenje, koji je najavio – iako još prikriveno – odmah posle pada: „I još stavljam neprijateljstvo između tebe i žene i između potomstva tvoga i potomstva njenoga, ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“ (1. Mojsijeva 3,15). U skoro beskrajnom redu proročanskih izjava uvek se iznova napomenjuje dolazak Spasitelja, npr:

•    „Vidim ga, ali ne sad, gledam ga, ali ne izbliza, izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica [= znak vlasti] iz Izrailja“ (4. Mojsijeva 24,17).
•    „A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među kneževima Judinim, iz tebe će mi izaći onaj koji će biti gospodar u Izrailju, kome su izlasci od početka, od večnih vremena“ (Miheja 5,2).

Konačnu objavu Spasitelja je preneo Anđeo, kada je Josifu objavio rođenje i ime nebeskog deteta: „Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju ženu svoju; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga. Pa će roditi sina, i nadeni mu ime Isus; jer će on spasti narod svoj od greha njihovih“ (Matej 1,20-21).

U toku istorije mnogo ličnosti se istaklo i prošlo svetskom binom: carevi i kraljevi, pesnici i filozofi, gurui i čarobnjaci, dobri i zli. Ali, Boga svet nikad nije video – dok nije došao Božić. Dete u jaslama nije takav Bog, kao što su ga zamišljali Grci na Olimpu ili Germani u Valhali. On je jedini koji je mogao reći: Ja sam Stvoritelj, kroz koga je sve postalo (Jovan 1,1+3); „Ja sam istina“ (Jovan 14,6), „Ja sam pastir dobri“ (Jovan 10,11), „Ja sam vrata“ [ka nebu] (Jovan 10,7).

Koji put je izabrao da dođe na svet? Da li je došao sa bubnje­vima i trubama ili sa galamom grmljavine? Da li je došao sa nebeskom vojskom? Ne! Bog je izabrao neudatu ženu iz Izrailja – Mariju -, koju je pomilovao, da rodi Božijeg Sina svetu. Time je iznenadio i Jevreje, koji su o svom Mesiji imali na primer sledeće proročke reči u ušima: „Evo, car tvoj ide tebi“ (Zaharije 9,9), ili „Satrće sva carstva“ (Danilo 2,44). Zbog toga oni nisu očekivali dete u jaslama, već cara! Trebalo je da se pojavi moćno i da izjuri Rimljane iz Izrailja, da podigne svoju rezidenciju i da imenuje prvosveštenike i književnike kao ministre.

Ali, Isus nije došao na takav način, i zato su ga Jevreji odbili. Prevideli su ona mesta u Pismu, koja iskazuju, da prvo mora doći kao dete: „Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni“ (Isaija 9,6). Od njega Jednog zavisi, da li ćemo večnost provesti na nebu ili u paklu. Tog Mesiju označavaju 3 stvari:

•    Božić (simbolizuje dolazak Isusa u svet)
•    Krst (simbolizuje naše spasenje, koje je Isus ostvario za nas na krstu)
•    Kruna (simbolizuje Isusovu krunu pri njegovom povratku kao car)

Nema krsta bez Božića! Nema krune bez krsta! Bez Božića i krsta za nas nema neba! Zato je morao prvo da bude Božić!

Zašto krst izaziva ljutnju?

Kritičari hrišćanske vere uvek postavljaju pitanje: čemu ta brutalna smrt na krstu? U vašoj veri sve se vrti oko jednog instru­menta za pogubljenje. Zar Bog nije mogao nekim blažim putem da rasčisti sa nama ljudima? Zašto je put pomirenja popločan smrću, bolom, suzama i tugom? Zar nije moglo da bude malo prijatnije, sa više stila i estetike? Zar Bog nije jednostavno mogao da zatvori jedno oko pred našim ljud­skim manama?

Sva pitanja „zašto“ nemaju smisla, jer potcenjuju greh a to je, čini mi se, bolest našeg vremena. Samo na krstu možemo videti, što ne možemo naći ni u jednoj knjizi bilo kojeg filozofa ili mislioca:

•    Krst nam pokazuje, kakvu duboku provaliju je otvorio greh između Boga i čoveka. Propast je tako neizmerna, da je pakao posledica toga (Matej 25,46).

•    Krst nam daje realnu zamisao koliko Bog daleko ide u svojoj ljubavi prema nama – toliko daleko da je sa svojim sinom Isusom bukvalno, sam sebi, svoje najmilije iz srca iščupao.

•    Krst Isusov je najdublje poniženje Božije. Stvoritelj univerzuma i celokupnog živo­ta dopušta, nebraneći se, da ga pogube kao zlikovca. Kakva visoka cena za greh! Ali tim putem Isus može svakog grešnika da pozove sebi: „... onoga koji dolazi k meni, neću isterati napolje“ (Jovan 6,37). Ali i ovo važi: Ko ne dođe, izgubljen je – i to večno!

•    Krst obeležava i kraj svih ljudskih puteva spasenja. Zato je Isus mogao tako isključivo da objavi: „Niko ne dolazi Ocu osim kroz mene!“ (Jovan 14,6). Pred krstom su sve religije samo svetlucajuće fatamorgane u pustinji jednog izgubljenog čovečanstva.

Božićna poruka je zajedno sa porukom krsta, jedinstvena poruka spasenja: „Jer Sin čovečji dođe da spase izgu­bljeno“ (Matej 18,11).

On će doći ponovo

Isus će doći po drugi put na ovaj svet. Ali onda ne više kao dete u jaslama, već kao car, sudija i vladar sveta. U Mateju 24,30 on je jasno prorekao taj događaj: „I tada će se poka­zati znak Sina Čovečjega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina Čovečjega gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.“

Kakva radost! Pojavljuje se Stvoritelj sveta! Dolazi Spasitelj sveta! Ali zašto u Otkrivenju 1,7 piše: „I zaplakaće zbog njega sva plemena zemaljska.“? Zašto viču „gorama i stenama: padnite na nas i sakrijte nas od lica Onoga što sedi na prestolu i od gnjeva Jagnjetova!“ (Otkrivenje 6,16)? Puno ih je čulo za vreme svog života o potrebi da se odluče za tog Isusa, ali rekli su „ne“! Sada su izgubljeni i ništa više ne mogu da isprave. Sada je zauvek kasno. Zato viču i plaču.

Većina ljudi ide putevima, na kojima se ne nalazi Isus. Čovek je vešt u pronalaženju takvih puteva. Tako je naprimer po­znata američka glumica Širli Meklejn (Shirley MacLaine), koja živi sa svojim psom na jednom ranču izjavila: „Sa mojim psom Terijem imam čak i vlastitog boga na svojoj strani – jer on je reinkarnacija egipatskog boga Anubisa, koji ima oblik psa. Možda to zvuči čudno, ali Teri i ja smo već najmanje jedan život proveli zajedno u starom Egiptu. On bog-životinja, a ja princeza. Sada nas je život ponovo spojio.“

Isus se vraća vidljivo: „Evo, On ide sa oblacima, i ugledaće ga svako oko, i oni koji ga probodoše, i zaplakaće zbog njega sva plemena zemaljska“ piše Jovan u Otkrivenju 1,7. Kada je 20. jula 1969 Nil Armstrong (Neil A. Armstrong), kao prvi čovek, stao svojom nogom na mesec, 500 miliona ljudi je preko televizije pratilo taj događaj. Lejdi Dijana (Lady Diana) iz Engleske je poginula u saobraćajnoj nesreći. Kada se 6. septembra 1997 u Londonu održavala, do tada, najveća sahrana svih vremena, ceremoniju je putem televizijskog prenosa pratilo 2,5 milijardi ljudi – četrdeset posto svetskog stanovništva! Njen pogreb je zato ušao u istoriju kao prva „globalna sahrana“.

Nije potrebno da kamere prate Isusov dolazak. Najveći događaj svetske istorije, svi ljudi doživeće „uživo“. Isus će za svakog biti vidljiv. To ne važi samo za svetsko stanovništvo koje će živeti u tom vremenu, već za sve generacije ljudske istorije. I svi čitatelji ovog članka biće tu. Onda stoji samo još jedno pitanje za debatu: kojoj grupi ja pripadam? Gomili spašenih ili izgubljenih?

Isus se vraća iznenada: „Jer kao što munja izlazi od istoka i sine do zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečjega“ (Matej 24,27). U jednom jedinom trenutku videće se istovremeno na celoj zemlji. U koje doba dana će to biti? Odgovor nalazimo u Luki 17,34: „U onu noć dva će biti na jednoj postelji, jedan će se uzeti a drugi ostaviti.“ Znači biće noć!? A dva stiha kasnije piše: „dva će biti na njivi [situacija dana!], jedan će se uzeti a drugi će se ostaviti.“ Meni nije poznato, da li je pronalazač Amerike Kolumbus poznavao ove tekstove. Mogao je iz ovog da izvuče sledeći zaključak: ako se Isusov povratak dogodi u jednom jedinom trenutku, a Biblija to opisuje kao situaciju koja se ujedno događa u toku dana i u toku noći, onda je to samo na jednoj kugli moguće. Znači, mogu da jedrim na zapad i ipak stižem na istok. Vrlo je zanimljivo da je Evangelista Luka ovo pisao u vremenu, kad ljudi još nisu znali da je zemlja okrugla.

Ova dva stiha pokazuju još nešto bitno. Kod povratka Isusa dogodiće se podela ljudi u dve grupe: razlikovaće se primljeni i odbačeni. Time se otvara pravi problem čovečanstva. Samo je jedno pitanje važno: da li pripadam spašenima ili izgublje­nima?

Da li je već odlučeno?

Bog je stvorio sve ljude kao ličnosti koje poseduju slobodnu volju. To nas jasno odvaja od životinja. Slobodna volja dozvo­­ljava obe stvari – da se odvojimo od Boga ili da mu se približimo. Bog je u Hristu sve učinio da nam pokaže put u Carstvo nebesko. Ipak, Biblija upozorava i upečаtljivo napominje, da neće svi poći putem spasenja. Šta bi Bog tu mogao uraditi? Ako bi nam oduzeo slobodnu volju, onda bi nam oteo ličnost; bili bi ljudi, marionete ili roboti, koji bi samo odradili određen program. Volja je, kako u ovom, tako i u onom svetu, važan elemenat ličnosti. Zato naše večno prebivanje zavisi od toga, koju ćemo odluku doneti.

Da li smo se spremili na taj dan koji dolazi? U priči o deset devojaka nas Isus upozorava da se spremimo. Navodi nas na razmišljanje: svih deset su bile „vernice“. Čvrsto su verovale da će se svadba održati! Ipak, nisu sve postupale po svom uverenju, jer su samo pet od njih dostigle cilj. Nespremnima Isus kaže: „ne poznajem vas!“ (Matej 25,12). Time su propustili celu večnost. Došlo je, kako je jednom rekao Hajnrih Kemner (Heinrich Kemner): „čovek može i spavajući da stigne u pakao!“ Herman Becel (Hermann Bezzel) je ubedljivo upozoravao: „čovek može da oguli crkvene klupe sedeći na njima i ipak da ode u propast.“ „Vernici“ koji samo potvrđuju činjenice, a ne prime­njuju ih na svoj lični život, stavljaju večan život na kocku.

Sve tri ili nijedna

Svake godine mnogo ljudi rado slavi Božić. Često ostane na tome. Ali ove tri stvari (Božić, krst i kruna) su nerazdvojne. Isusu pripada Božić njegovog otelovljenja, krst njegovih muka sa konačnom pobedom vaskrsenja, ali i kruna njegovog carstva, što će pri njegovom povratku svakome postati očigledno. To je od početka bio Božiji plan spasenja iz prakatastrofe ovog sveta. Poslednja katastrofa koju će ljudi bez Isusa doživeti, je pakao. Nažalost će ona više ljudskih života koštati nego sve katastrofe istorije, i ta smrt će trajati večno! Ipak, za Božić, i ne samo tada, Bog nas lično pita da li hoćemo da prihvatimo poklon „Božić, Krst i Krunu“. Recite „da“, prihvatite opraštanje greha kroz Isusa Hrista, i učvrstite to u molitvi. Vaša molitva bi mogla zvučiti ovako:

„Gospode Isuse, pročitao sam danas da jedino kroz Tebe mogu da odem na nebo. Ja želim da jednog dana budem sa Tobom na nebu. Zato, spasi me od pakla gde bi trebalo da odem zbog svih svojih grehova. Jer Ti me toliko voliš da si na krstu za mene umro i tamo platio kaznu za moje grehe. Ti vidiš svu moju krivicu - od detinjstva do danas. Ti poznaješ sve moje grehe, one kojih sam svestan, ali i one koje sam već odavno zaboravio. Ti poznaješ svaki nemir srca moga. Pred Tobom sam kao otvorena knjiga. Takav kakav sam ne mogu doći kod Tebe na nebo. Molim Te, oprosti mi grehe, zbog kojih mi je od srca žao. Dođi sada, Bože, u moj život i obnovi ga. Pomozi mi da odbacim sve što pred Tobom nije ispravno i pokloni mi nove navike koje su pod Tvojim blagoslovom. Otvori mi prilaz do Tvoje reči, do Svetog Pisma. Pomozi mi da shvatim šta želiš da mi kažeš i daj mi poslušno srce da radim to što je Tebi po volji. Odsada, pa zauvek, budi Ti moj GOSPODAR. Želim da Te sledim, pokaži mi put po kome treba da idem u svim oblastima mog života. Hvala Ti što si mi molitvu uslišio, što sada smem da budem dete Božije koje će jednog dana biti sa Tobom na nebu. Amin.“

Direktor i profesor u. p.
Dr. Inž. Werner Gitt

Na prvi pogled nam čuda u našem izrazito naučnom vremenu izgledaju nerealno. Posebno je druga polovina prošlog veka donela proboj saznanja i uspeha u nauci i tehnici:

Мно­ги људи потискују пи­тање ве­ч­но­с­ти. То се може опазити чак и код оних који раз­мишљају о свом сопственом крају. Аме­ри­ч­ка глум­и­ца Дру Бе­ри­мор је оди­г­ра­ла гла­в­ну уло­гу као дечја звезда у научно-фан­та­с­ти­чном фил­му „Ван­зе­маљац“. У својој двадесетосмој го­ди­ни (рођ. 1975 г.), она је изјави­ла: „Ако ми се де­си да умрем пре своје ма­ч­ке, дајте јој да она поједе мој пе­пео. Та­ко ћу макар у својој мачки живети даље.“ Нису ли овакво неразумевање и кратковидост у односу на смрт застрашујући?

У доба Ису­са мно­ги су људи долазили код њега. Њихо­ве су бриге скоро увек биле замаљске природе:

•    Десет губавих је хтело да оздрави (Лука 17,12-13).
•    Слепи су хтели да прогледају (Матеј 9,27).
•    Неко је хтео помоћ у свађи због наследства (Лу­ка 12,13-14).
•    Фарисеји су дошли, кушајући га питањем, да ли да плаћају цару порез (Матеј 22,17).

Ма­ло је било оних који су до­ш­ли код Ису­са да до­з­нају ка­ко се доспева на не­бо. Jедан бо­га­ти мла­дић је тра­жио од њега одговор на пи­тање: „Учи­тељу добри, шта да учи­ним да на­с­лиедим жи­вот веч­ни?“ (Лу­ка 18,18). Њему је речено шта да учини, а то је: да се одрекне свега за чим му срце чезне и да следи Исуса. Али, његово богатство му је било важније него да следи Исуса, и тако се одрекао неба. Би­ло је и људи који уоп­ш­те ни­су тра­жи­ли не­бо али се при су­с­ре­ту са Ису­сом, њихо­ва пажња ус­ме­рила ка не­бу и у тренутку брзо су искористили прилику.

За­кеј је прижељкивао да види Исуса једи­но из ра­до­з­на­ло­с­ти, али је на­шао ви­ше не­го што је оче­ки­вао. По­с­ле Исусове посете њего­вом до­му, такорећи успут, За­к­еј је на­шао не­бо. Исус то потврђује: „Да­нас дође спа­сење­ кући овој“ (Лу­ка 19,9).

Како пронаћи небо?

Од до ­са­да ре­че­ног мо­же­мо да закључи­мо:

•    Цар­с­т­во не­бе­с­ко мо­же­мо про­наћи та­ч­но у од­ређеном да­ну. То је до­б­ро знати јер је и за Вас, драги читатељу, драга читатељко, могуће да још данас достигнете вечни живот са Богом.
•    Постизанје Царства небеског независно је од постигнутих дела.
•    Човек може пронаћи Царство небеско потпуно неспреман.

На­ше сопствене замисли на који начин се долази на не­бо су по­т­пу­но по­г­ре­ш­не, уко­ли­ко не про­и­злазе од Божjих на­че­ла. Јeдна на­ро­д­на пе­ва­чи­ца пе­вајући о кло­вну који је, по­с­ле ду­го­го­дишњег ра­да, на­пу­с­тио цир­кус, пе­ва: „Он ће са си­гур­ношћу отићи на не­бо јер је људе ус­рећивао.“ Јед­на је бо­га­та же­на, ду­го­го­дишњи добротвор, из­г­ра­дила кућу за си­ро­тињу у којој је мо­г­ло да жи­ви 20 же­на бесплатно, под јед­ним усло­вом: же­не су би­ле ду­ж­не да се сва­ког да­на један сат мо­ле за спасење њене ду­ше.

Шта нас заиста доводи на небо?

Да би нам на то пи­тање од­го­во­рио јасно, Исус прави поређење: у Еванђељу по Луки 14,16 Он го­во­ри о јед­ном чо­ве­ку (који сим­бо­ли­зује Бо­га) који спре­ма ве­ли­ко славље (коjе сим­бо­ли­зује не­бо), али по­зи­ва једи­но ода­б­ра­не го­с­те. Сви од­го­во­ри по­з­ва­них су ра­зо­ча­ра­вајући: „Један за другим почеше се изговарати. Први објашњава: купио сам њиву ...“ други рече: купио сам пет јармова волова ... а трећи: тек што сам се оженио, зато не могу доћи.“ Исус за­вр­ша­ва при­чу пре­су­дом до­маћина: „Кажем вам: ниједан од оних позваних људи неће оку­сити моје ве­че­ре“ (Лу­ка 14,24).

Из тога по­с­таје јас­но да чо­век мо­же­ до­би­ти или из­гу­би­ти не­бо. Одлучујућа тачка је прихватање или одбијање позива. Може ли бити још једноставније? Не! Ако јед­ног да­на пу­но људи бу­ду од­ба­че­ни од Цар­с­т­ва не­бе­с­ког то неће би­ти због то­га што нису зна­ли пут ка њему, не­го за­то што се нису одазвали по­зи­ву­.
Троје људи из при­че ни­су при­мер за нас, јер ни­ко од њих није прихватио по­зи­в и оти­шао на славље. Шта сад? Да ли славље про­па­да? Напротив! Након одбијања до­маћин шаље по­зи­ве сву­да. Овога пута позиви неће бити одштампани златним словима. Сад ва­жи једи­но јед­но­с­та­в­ни по­зив: „Дођите!“ И сва­ко ко се одазове,­ добија сасвим извесно ме­с­то за трпе­зом. Шта се де­ша­ва? Па, људи до­ла­зе, и то у гомилама. По­с­ле из­ве­с­ног вре­ме­на до­маћин са­г­ле­да­ва би­ланс: има још сло­бо­д­них ме­с­та! И ка­же својим слу­га­ма: „Изађите по­но­во! По­зо­ви­те још људи!“

На овом ме­с­ту желим при­чу да пренесем на нас, јер она погађа уп­ра­во нашу ситуацију да­нас. Има још сло­бо­д­них ме­с­та на не­бу, Бог и теби каже: „Дођи, за­у­з­ми своје ме­с­то на не­бу! Бу­ди па­ме­тан и обезбеди се­би ме­с­то за ве­ч­ност! Ура­ди то данас!“

Не­бо је незамисливо ле­по и за­то га Го­с­под Исус упо­ређује са великим слављем. У По­с­ла­ни­ци 1. Ко­ринћани­ма 2,9 у вези тога пише: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце људско не дође, што уго­то­ви Бог они­ма, који га љубе.“ Ни­ш­та, али баш ни­ш­та на овој земљи није ни приближно упоредиво са небом. Тако незамисливо лепо је тамо! Ни у ком слу­чају не сме­мо про­пу­с­ти­ти не­бо, јер је оно веома дра­го­це­но. Неко нам је вра­та не­бе­с­ка от­во­рио, Исус, Син Божји! Њему треба и за то да за­х­ва­лимо­ да је тако ла­ко отићи на не­бо. Са­да то за­ви­си једи­но још од на­ше жеље. Само ко је тако кратковид, по­пут троје људи из при­че, неће се одазвати по­зи­ву.

Спасење се остварује кроз Господа Исуса

У Дели­ма Апо­с­то­ла 2,21 чи­та­мо један јако ва­жан стих: „И сваки који призове име Господње [Исус], спашће се“. То је кључ­на ре­че­ни­ца Но­вог завета. Кад је Па­в­ле био у за­т­во­ру у Фи­ли­пима он је разго­­вор са стра­жа­рем до­вео до главне тачке: „Веруј u Го­с­по­да Ису­са, и спашћеш се ти и твој дом“ (Дела Апо­с­то­ла 6,31). Ова порука је врло кратка али кључна, и има сна­гу да промени жи­вот. Још ис­те ноћи стра­жар се обратио Исусу, тиме што је по­ве­ро­вао у њега и по­кајао се.

Постоји нешто што обавезно морамо знати: Исус жели да нас врати са пута који води ка пропасти, пута који води ка паклу! У ве­зи не­ба и па­к­ла Све­то пи­с­мо ка­же да ће људи би­ти та­мо ве­ч­но. Прво место je величанствено, а дру­го – ужасно. Трећег ме­с­та не­ма! Пет ми­ну­та по­с­ле смрти ни­ко неће рећи да је смрт крај свега. У особи Исуса Христа све се одлучује. На­ше ве­чно пребивање за­ви­си од јед­не једи­не особе: од Ису­са - и на­шег односа са њим!

Боравећи у Пољској где сам одржавао низ предавања, посетили смо успут не­кадашњи кон­цен­т­ра­ци­о­ни ло­гор Ау­ш­виц. Тај концентрациони логор су нацисти основали за време другог светског рата на југу Пољске. У Аушвицу су систематски убијани од стране нациста прогоњени људи. Ужасне су се ства­ри та­мо де­ша­ва­ле. Од 1942 до 1944 г. ту је би­ло у­гу­ше­но а за­тим и спаљено ви­ше од 1,6 ми­ли­о­на душа, већином Јев­реја. Oвај концентрациони логор у литератури се наводи као „Пакао Аушвиц“. Раз­мишљао сам о том називу док нас је слу­ж­бе­ни­ца уво­ди­ла у гас­ну ко­мо­ру у којој је у једној смени и по 600 људи истовремено на­ла­зи­ло своју смрт: незамисливо ужа­с­но, али, да ли је то заиста био па­као?

Само зато што је у јануару 1945 г. ужасу дошао крај, могли смо као група посетиоца да видимо гасну комору. Ло­гор је да­нас от­во­рен за по­се­ти­о­це и ни­ко више та­мо неће би­ти му­чен и отрован. Га­с­не ко­мо­ре Ау­ш­ви­ца биле су временски ограничене, а па­као, описан у Би­б­лији, је ве­чан.

У ула­з­ној са­ли да­нашњег му­зеја мој по­г­лед се ус­ме­рио пре­ма јед­ној сли­ци, која је при­ка­зи­ва­ла крст са те­лом Хри­с­то­вим. Један за­т­во­ре­ник је ис­к­ле­сао ексером у зид своју на­ду у Разапетог. И овај уме­т­ник је ум­ро у га­с­ној ко­мо­ри. Али он је по­з­на­вао Спа­си­теља Ису­са. Он је ум­ро на јед­ном ужа­с­ном ме­с­ту али за њега је не­бо би­ло от­во­ре­но. Из пакла, на који Го­с­под Исус упор­но упо­зо­ра­ва у Но­вом за­ве­ту (нпр. Матej 7,13; Матej 5,29-30; Матej 18,8), нема ни спаса ни повратка. Чо­век, на­шавши се јед­ном у њему, ос­таје та­мо за­у­век. Пакао никада неће бити отворен за посетиоце, јер је, за разлику од Аушвица, вечан.

Не­бо је та­кође ве­ч­но. То је ме­с­то на које Бог же­ли да нас одве­де. За­то не одбијајте по­зи­в­ на небо. До­зо­ви­те име Го­с­по­да Ису­са и обезбедите своје ме­с­то на не­бу! По­с­ле једног предавања, једна же­на ме је сасвим узрујано упи­та­ла: „Да ли уопште мо­гуће да чо­век обезбеди себи ме­с­то на не­бу? То зву­чи ма­ло као у ту­ри­сти­ч­ком би­роу.“ Сложио сам се са њом: “ко не­ма ре­зер­ва­цију неће ни стићи до циља. Ако же­ли­те да ле­ти­те до Ха­ваjских ос­тр­ва потребна вам је важећа карта.” Она ме опет упи­та­: „Да, али кар­та се мо­ра плати­ти?!“ – „Наравно, кар­та до не­ба такође! Али је она то­ли­ко ску­па да је ни­ко од нас не може пла­ти­ти. Наш грех то спречава. Бог на свом небу не допушта грех. Ко же­ли, по­с­ле овог жи­во­та, про­ве­с­ти ве­ч­ност код Бо­га на небу мо­ра би­ти прво ос­ло­бођен своје кри­ви­це и свог гре­ха. То ос­ло­бођење је једи­но могло да се оствари кроз без­г­ре­ш­ну особу - а та особа је Исус Христ. Само Он је спо­со­бан да пла­ти све! И пла­тио је, својом крвљу, смрћу на крсту.“

И шта сад да ура­ди­м да бих отишао на не­бо? И нама Бог упућује свој по­зи­в на спасење. Мно­ги сти­хо­ви Све­тог писма нас упор­но по­зи­вају да се ода­зо­ве­мо Божјем по­зи­ву.

•    „Борите се да уђете на уска врата, јер вам кажем: Многи ће тражити да уђу и неће моћи!“ (Лу­ка 13,24).
•    „По­каjте се, jер се при­б­ли­жило Цар­с­т­во не­бе­с­ко!“ (Матej 4,17).
•    “Улазите на ус­ка вра­та; jер су ши­ро­ка вра­та и ши­рок је пут што води у про­паст, и мно­го их је коjи њим иду. Као што су ус­ка вра­та и тесан пут што во­ди у жи­вот, и ма­ло их jе коjи га на­ла­зе“ (Матej 7,13-14).
•    „Дохвати се вечног живота на који си позван“ (1. Тимотију, 6,12).
•    „Веруj у Го­с­по­да Ису­са Хри­с­та и спашћеш се ти и твоj дом“ (Дела Апостола 16,31).

То су jако дирљиви и продорни по­зи­ви. Осећа се њихо­ва оз­биљност, од­лу­ч­ност и хитност. Поступаћемо доследно ако позиву на небо одговоримо молитвом која би, слободно формулисана, могла да звучи овако:

„Господе Исусе Христе, до сада сам живео тако као да Ти не постојиш. Сада сам спознао, ко си Ти и зато се први пут обраћам у молитви Теби. Сада знам да постоји небо, а и пакао. Спаси ме зато од пакла, куд бих због свих својих грехова, нарочито због неверовања, требало да идем. Моја је жеља да једном у целој вечности будем код Тебе на небу. А и свестан сам, да не могу отићу на небо због својих заслуга, већ само кроз веру у Тебе. Зато што ме волиш умро си на крсту и узео на себе моје грехе и платио их уместо мене. Хвала Ти за то. Ти видиш сву моју кривицу, од детињства до данас. Сваки појединачни грех мог живота ти је познат – све чега сам свестан, али и све што сам већ одавно заборавио. Ти знаш све о мени, јер Ти ме познајеш врло добро. Ти си упознат са сваким осећајем мог срца, било то радост или туга, добростање или снужденост. Пред Тобом сам као отворена књига. Такав какав сам и како сам до сада живео, не могу опстати пред Тобом и пред живим Богом, тако бих промашио небо. Зато Те молим, опрости ми све моје грехе. Због мојих грехова ми је од срца жао. Прихватам Те сада као свог Господара. Преузми Ти сада власт над мојим животом. Желим да живим тако, како Ти то хоћеш.

Молим Те, помози ми да одбацим све што пред Тобом није исправно и поклони ми нове навике које су под Твојим благословом. Отвори ми прилаз до Твоје речи, до Светог писма. Помози ми да схватим шта у њему желиш да ми кажеш и да у Твојој речи нађем нову снагу и радост живота. Од сада буди Ти мој ГОСПОДАР, којем радо припадам и којег желим да следим. Покажи ми пут којим сада треба да идем. Хвала Ти што си ме услишио. Верујем Твом обећању да сам сада, окренувши се Теби, постао дете Божије, које ће једном вечно бити са Тобом на небу. Радујем се том великом добитку, да већ сада имам Тебе у свакој ситуацији на својој страни. Молим Те, помози ми да нађем људе који исто верују лично у Тебе и библијски оријентисану заједницу, где редовно могу да слушам Твоју реч. Амин.“

Директор и Професор у.п.
Др. инж. Вернер Гит

Svet koji posmatramo

Jedan pogled na sferu živih bića pokazuje nam koncepte koji su u visokom stepenu orijentisani ka cilju: kit glavata uljarka, sisar, je tako građen da može da roni 3.000 metara u dubinu a da pri izronjavanju ne ugine od gnjuračke bolesti a šareni detlić, iako veoma snažnim udarcima lupa u drvo, ne dobije potres mozga.

31. decembra 2008, baš pred početak 2009-e, godine koja je proglašena godinom Darvina, u nemačkom časopisu „Die Zeit“ („Vreme“) pod naslovom „Hvala, Darvine!“ izašao je dvostrani članak, i još cele četiri stranice posvećene evoluciji. Zahvalnost pripada jednom čoveku koji je rođen pre 200 godina i čija je revolucionarna knjiga „Poreklo vrsta“ izašla pre 150 godina.

Пракатастрофа

Катастрофе редовно пустоше по нашем свету: У децембру 2004 страдало је око 160 хиљада људи у цунамију, бродолом Титаника коштао је 1522 живота, а други светски рат је оставио иза себе 50 милиона мртвих. Међутим, пракатастрофа се догодила кроз грех у Едемском врту. Она је узрок за све остале катастрофе које су икад нанете земљи. Грех је донео раздвајање човека од Бога. Али без Бога човек упада у вртлог вечне изгубљености. Кад би Бог пропустио само један једини грех у небо, онда би се и тамо увукли беда и смрт, а то Бог неће.

Богу ломи срце чињеница да су се људи, које је Он створио и које воли, окренули од њега. Јер са тиме су сами изабрали смрт. Једна пословица каже: „Против смрти није никла још ниједна лековита биљка.“ Па чак ни између биља Едемског врта! Али, можда има Бог неко средство!?

Божија помоћ – послао је свог Сина

Бог је имао још у Едемском врту план за спасење, који је најавио – иако још прикривено – одмах после пада: „И још стављам непријатељство између тебе и жене и између потомства твога и потомства њенога, оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати“ (1. Мојсијева 3,15). У скоро бескрајном реду пророчанских изјава увек се изнова напомењује долазак Спаситеља, нпр:

•    „Видим га, али не сад, глeдам га, али не изблиза, изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица [= знак власти] из Израиља“ (4. Мојсијева 24,17).
•    „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу кнежевима Јудиним, из тебе ће ми изаћи онај који ће бити господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“ (Михеја 5,2).

Коначну објаву Спаситеља је пренео Анђео, када је Јосифу објавио рођење и име небеског детета: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од греха њихових“ (Матеј 1,20-21).

У току историје много личности се истакло и прошло светском бином: цареви и краљеви, песници и филозофи, гуруи и чаробњаци, добри и зли. Али, Бога свет никад није видео – док није дошао Божић. Дете у јаслама није такав Бог, као што су га замишљали Грци на Олимпу или Германи у Валхали. Он је једини који је могао рећи: Ја сам Створитељ, кроз кога је све постало (Јован 1,1+3); „Ја сам истина“ (Јован 14,6), „Ја сам пастир добри“ (Јован 10,11), „Ја сам врата“ [ка небу] (Јован 10,7).

Који пут је изабрао да дође на свет? Да ли је дошао са бубњевима и трубама или са галамом грмљавине? Да ли је дошао са небеском војском? Не! Бог је изабрао неудату жену из Израиља – Марију -, коју је помиловао, да роди Божијег Сина свету. Тиме је изненадио и Јевреје, који су о свом Месији имали на пример следеће пророчке речи у ушима: „Ево, цар твој иде теби!“ (Захарије 9,9), или „Сатрће сва царства“ (Данило 2,44). Због тога они нису очекивали дете у јаслама, већ цара! Требало је да се појави моћно и да изјури Римљане из Израиља, да подигне своју резиденцију и да именује првосвештенике и књижевнике као министре.

Али, Исус није дошао на такав начин, и зато су га Јевреји одбили. Превидели су она места у Писму, која исказују, да прво мора доћи као дете: „Јер нам се роди дете, син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни“ (Исаија 9,6). Од њега Једног зависи, да ли ћемо вечност провести на небу или у паклу. Тог Месију означавају 3 ствари:

•    Божић (симболизује долазак Исуса у свет)
•    Крст (симболизује наше спасење, које је Исус остварио за нас на kрсту)
•    Круна (симболизује Исусову круну при његовом по­вратку као цар).

Нема kрста без Божића! Нема kруне без kрста! Без Божића и kрста за нас нема неба! Зато је морао прво да буде Божић!

Зашто kрст изазива љутњу?

Критичари хришћанске вере увек постављају питање: чему та брутална смрт на крсту? У вашој вери све се врти око једног инструмента за погубљење. Зар Бог није могао неким блажим путем да расчисти са нама људима? Зашто је пут помирења поплочан смрћу, болом, сузама и тугом? Зар није могло да буде мало пријатније, са више стила и естетике? Зар Бог није једноставно могао да затвори једно око пред нашим људским манама?

Сва питања „зашто“ немају смисла, јер потцењују грех а то је, чини ми се, болест нашег времена. Само на крсту можемо видети, што не можемо наћи ни у једној књизи било којег филозофа или мислиоца:

•    Крст нам показује, какву дубоку провалију је отворио грех између Бога и човека. Пропаст је тако неизмерна, да је пакао последица тога (Матеј 25,46).

•    Крст нам даје реалну замисао колико Бог далеко иде у својој љубави према нама – толико далеко да је са својим сином Исусом буквално, сам себи, своје најмилије из срца ишчупао.

•    Крст Исусов је најдубље понижење Божије. Ство­ри­тељ универзума и цело­купног живота допушта, небранећи се, да га погубе као зликовца. Каква висока цена за грех! Али тим путем Исус може сваког грешника да позове себи: „..онога који долази к мени, нећу истерати напоље“ (Јован 6,37). Али и ово важи: Ко не дође, изгубљен је – и то вечно!

•    Крст обележава и крај свих људских путева спасења. Зато је Исус могао тако искључиво да објави: „Нико не долази Оцу осим кроз мене!“ (Јован 14,6). Пред крстом су све религије само светлуцајуће фатаморгане у пустињи једног изгубљеног човечанства.

Божићна порука је заједно са поруком крста, јединствена порука спасења: „Јер Син човечји дође да спасе изгубљено“ (Матеј 18,11).

Он ће доћи поново

Исус ће доћи по други пут на овај свет. Али онда не више као дете у јаслама, већ као цар, судија и владар света. У Матеју 24,30 он је јасно прорекао тај догађај: „И тада ће се показати знак Сина Човечјега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечјега где долази на облацима небеским са силом и славом великом.“

Каква радост! Појављује се Створитељ света! Долази Спаситељ света! Али зашто у Откривењу 1,7 пише: „И заплакаће због њега сва племена земаљска.“? Зашто вичу „горама и стенама: падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гњева Јагњетова!“ (Откривење 6,16)? Пуно их је чуло за време свог живота о потреби да се одлуче за тог Исуса, али рекли су „не“! Сада су изгубљени и ништа више не могу да исправе. Сада је заувек касно. Зато вичу и плачу.

Већина људи иде путевима, на којима се не налази Исус. Човек је вешт у проналажењу таквих путева. Тако је например позната америчка глумица Ширли Меклејн, која живи са својим псом на једном ранчу изјавила: „Са мојим псом Теријем имам чак и властитог бога на својој страни – јер он је реинкарнација египатског бога Анубиса, који има облик пса. Можда то звучи чудно, али Тери и ја смо већ најмање један живот провели заједно у старом Египту. Он бог-животиња, а ја принцеза. Сада нас је живот поново спојио.“

Исус се враћа видљиво: „Ево, Он иде са облацима, и угледаће га свако око, и они који га прободоше, и заплакаће због њега сва племена земаљска“ пише Јован у Откривењу 1,7. Када је 20. јула 1969 Нил Армстронг као први човек, стао својом ногом на месец, 500 милиона људи је преко телевизије пратило тај догађај. Лејди Дијана из Енглеске је погинула у саобраћајној несрећи. Када се 6. септембра 1997 у Лондону одржавала, до тада, највећа сахрана свих времена, церемонију је путем телевизијског преноса пратило 2,5 милијарди људи – четрдесет посто светског становништва! Њен погреб је зато ушао у историју као прва „глобална сахрана“.

Није потребно да камере прате Исусов долазак. Највећи догађај светске историје, сви људи доживеће „уживо“. Исус ће за сваког бити видљив. То не важи само за свет­ско становништво које ће живети у том времену, већ за све генерације људске историје. И сви читатељи овог чланка биће ту. Онда стоји само још једно питање за дебату: којој групи ја припадам? Гомили спашених или изгубљених?

Исус се враћа изненада: „Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечјега“ (Матеј 24,27). У једном једином тренутку видеће се истовремено на целој земљи. У које доба дана ће то бити? Одговор налазимо у Луки 17,34: „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити.“ Значи биће ноћ!? А два стиха касније пише: „два ће бити на њиви [ситуација дана!], један ће се узети а други ће се оставити.“ Мени није познато, да ли је проналазач Америке Колумбус познавао ове текстове. Могао је из овог да извуче следећи закључак: ако се Исусов повратак догоди у једном једином тренутку, а Библија то описује као ситуацију која се уједно догађа у току дана и у току ноћи, онда је то само на једној кугли могуће. Значи, могу да једрим на запад и ипак стижем на исток. Врло је занимљиво да је Евангелиста Лука ово писао у времену, кад људи још нису знали да је земља округла.

Ова два стиха показују још нешто битно. Код повратка Исуса догодиће се подела људи у две групе: разликоваће се примљени и одбачени. Тиме се отвара прави проблем човечанства. Само је једно питање важно: да ли припадам спашенима или изгубљенима?

Да ли је већ одлучено?

Бог је створио све људе као личности које поседују слободну вољу. То нас јасно одваја од животиња. Слободна воља дозвољава обе ствари – да се одвојимо од Бога или да му се приближимо. Бог је у Христу све учинио да нам покаже пут у Царство небеско. Ипак, Библија упозорава и упечатљиво напомиње, да неће сви поћи путем спасења. Шта би Бог ту могао урадити? Ако би нам одузео слободну вољу, онда би нам отео личност; били би људи, марионете или роботи, који би само одрадили одређен програм. Воља је, како у овом, тако и у оном свету, важан елеменат личности. Зато наше вечно пребивање зависи од тога, коју ћемо одлуку донети.

Да ли смо се спремили на тај дан који долази? У причи о десет довојака нас Исус упозорава да се спремимо. Наводи нас на размишљање: свих десет су биле „вернице“. Чврсто су веровале да ће се свадба одржати! Ипак, нису све поступале по свом уверењу, јер су само пет од њих достигле циљ. Неспремнима Исус каже: „не познајем вас!“ (Матеј 25,12). Tиме су пропустили целу вечност. Дошло је, како је једном рекао Хајнрих Кемнер: „човек може и спавајући да стигне у пакао!“ Херман Бецел је убедљиво упозоравао: „човек може да огули црквене клупе седећи на њима и ипак да оде у пропаст.“ „Верници“ који само потврђују чињенице, а не примењују их на свој лићни живот стављају вечан живот на коцку.

Све три или ниједна

Сваке године много људи радо слави Божић. Често остане на томе. Али ове три ствари (Божић, Крст и Круна) су нераздвојне. Исусу припада Божић његовог отеловљења, kрст његових мука са коначном победом васкрсења, али и kруна његовог царства, што ће при његовом повратку свакоме постати очигледно. То је од почетка био Божији план спасења из пракатастрофе овог света. Последња катастрофа коју ће људи без Исуса доживети, је пакао. Нажалост ће она више људских живота коштати него све катастрофе историје, и та смрт ће трајати вечно! Ипак, за Божић, и не само тада, Бог нас лично пита да ли хоћемо да прихватимо поклон „Божић, Крст и Круну“. Реците „да“, прихватите опраштање греха кроз Исуса Христа, и учврстите то у молитви. Ваша молитва би могла звучити овако:

„Го­с­по­де Ису­се, про­чи­тао сам да­нас да jеди­но кроз Те­бе мо­гу да одем на небо. Jа же­лим да jед­ног да­на бу­дем са То­бом на небу. За­то, спа­си ме од па­к­ла где би требало да одем због свих својих грехова. Jер Ти ме то­ли­ко во­лиш да си на крсту за ме­не ум­ро и та­мо пла­тио ка­з­ну за моjе грехе. Ти ви­диш сву моjу кри­ви­цу од де­тињства до да­нас. Ти познајеш све моје грехе, оне којих сам свестан, али и оне које сам већ одавно забора­вио. Ти познајеш сва­ки покрет мо­г срца. Пред То­бом сам као от­во­ре­на књига. Та­ка­в ка­ка­в сам не мо­гу доћи код Tебе на небо. Мо­лим Те, оп­ро­с­ти ми гре­хе, због којих ми је од срца жао. Дођи са­да, Бо­же, у моj жи­вот и об­но­ви га. По­мо­зи ми да од­ба­цим све што пред То­бом није исправно и по­к­ло­ни ми но­ве на­ви­ке коjе су под Твоjим благосло­вом. От­во­ри ми прилаз до Твоjе речи, до Све­тог Пи­с­ма. По­мо­зи ми да схватим шта же­лиш да ми кажеш и даj ми по­с­лу­ш­но срце да радим то што jе Те­би по вољи. Одсада, па за­­увек, бу­ди Ти моj ГОСПОДАР. Же­лим да Те следим, по­ка­жи ми пут по ко­ме треба да идем у свим об­ла­с­тима мог жи­во­та. Хва­ла Ти што си ми молитву услишио, да са­да смем да бу­дем де­те Божjе коjе ће jед­ног да­на бити са Тобом на не­бу. Амин.“

Директор и Професор у. п.
Др. инж. Вернер Гит

Мно­ги људи потискују пи­тање ве­ч­но­с­ти. То се може опазити чак и код оних који раз­мишљају о свом сопственом крају. Аме­ри­ч­ка глум­и­ца Дру Бе­ри­мор је оди­г­ра­ла гла­в­ну уло­гу као дечја звезда у научно-фан­та­с­ти­чном фил­му „Ван­зе­маљац“. У својој двадесетосмој го­ди­ни (рођ. 1975 г.), она је изјави­ла: „Ако ми се де­си да умрем пре своје ма­ч­ке, дајте јој да она поједе мој пе­пео. Та­ко ћу макар у својој мачки живети даље.“ Нису ли овакво неразумевање и кратковидост у односу на смрт застрашујући?

У доба Ису­са мно­ги су људи долазили код њега. Њихо­ве су бриге скоро увек биле замаљске природе:

•    Десет губавих је хтело да оздрави
(Лука 17,12-13).
•    Слепи су хтели да прогледају (Матеј 9,27).
•    Неко је хтео помоћ у свађи због наследства (Лу­ка 12,13-14).
•    Фарисеји су дошли, кушајући га питањем, да ли да плаћају цару порез (Матеј 22,17).

Ма­ло је било оних који су до­ш­ли код Ису­са да до­з­нају ка­ко се доспева на не­бо. Jедан бо­га­ти мла­дић је тра­жио од њега одговор на пи­тање: „Учи­тељу добри, шта да учи­ним да на­с­лиедим жи­вот веч­ни?“ (Лу­ка 18,18). Исус му је ре­као да про­да све што му је би­ло дра­го и да га сле­ди. Али, како је он био веома бо­гат, није по­с­лу­шао са­вет и та­ко се од­ре­као не­ба. Би­ло је и људи који уоп­ш­те ни­су тра­жи­ли не­бо али се при су­с­ре­ту са Ису­сом, њихо­ва пажња ус­ме­рила ка не­бу и у тренутку брзо су искористили прилику.

За­кеј је прижељкивао да види Исуса једи­но из ра­до­з­на­ло­с­ти, али је на­шао ви­ше не­го што је оче­ки­вао. По­с­ле Исусове посете њего­вом до­му, такорећи успут, За­к­еј је на­шао не­бо. Исус то потврђује: „Да­нас дође спа­сење­ кући овој“ (Лу­ка 19,9).

Како пронаћи небо?

Од до ­са­да ре­че­ног мо­же­мо да закључи­мо:

•    Цар­с­т­во не­бе­с­ко мо­же­мо про­наћи та­ч­но у од­ређеном да­ну. То је до­б­ро знати јер је и за Вас, драги читатељу, драга читатељко, могуће да још данас достигнете вечни живот са Богом.
•    Постизанје Царства небеског независно је од постигнутих дела.
•    Човек може пронаћи Царство небеско потпуно неспреман.

На­ше сопствене замисли на који начин се долази на не­бо су по­т­пу­но по­г­ре­ш­не, уко­ли­ко не про­и­злазе од Божjих на­че­ла. Јeдна на­ро­д­на пе­ва­чи­ца пе­вајући о кло­вну који је, по­с­ле ду­го­го­дишњег ра­да, на­пу­с­тио цир­кус, пе­ва: „Он ће са си­гур­ношћу отићи на не­бо јер је људе ус­рећивао.“ Јед­на је бо­га­та же­на, ду­го­го­дишњи добротвор, из­г­ра­дила кућу за си­ро­тињу у којој је мо­г­ло да жи­ви 20 же­на бесплатно, под јед­ним усло­вом: же­не су би­ле ду­ж­не да се сва­ког да­на један сат мо­ле за спасење њене ду­ше.

Шта нас заиста доводи на небо?

Да би нам на то пи­тање од­го­во­рио јасно, Исус прави поређење: у Еванђељу по Луки 14,16 Он го­во­ри о јед­ном чо­ве­ку (који сим­бо­ли­зује Бо­га) који спре­ма ве­ли­ко славље (коjе сим­бо­ли­зује не­бо), али по­зи­ва једи­но ода­б­ра­не го­с­те. Сви од­го­во­ри по­з­ва­них су ра­зо­ча­ра­вајући: „Један за другим почеше се изговарати. Први објашњава: купио сам њиву ...“ други рече: купио сам пет јармова волова ... а трећи: тек што сам се оженио, зато не могу доћи.“ Исус за­вр­ша­ва при­чу пре­су­дом до­маћина: „Кажем вам: ниједан од оних позваних људи неће оку­сити моје ве­че­ре“ (Лу­ка 14,24).

Из тога по­с­таје јас­но да чо­век мо­же­ до­би­ти или из­гу­би­ти не­бо. Одлучујућа тачка је прихватање или одбијање позива. Може ли бити још једноставније? Не! Ако јед­ног да­на пу­но људи бу­ду од­ба­че­ни од Цар­с­т­ва не­бе­с­ког то неће би­ти због то­га што нису зна­ли пут ка њему, не­го за­то што се нису одазвали по­зи­ву­.
Троје људи из при­че ни­су при­мер за нас, јер ни­ко од њих није прихватио по­зи­в и оти­шао на славље. Шта сад? Да ли славље про­па­да? Напротив! Након одбијања до­маћин шаље по­зи­ве сву­да. Овога пута позиви неће бити одштампани златним словима. Сад ва­жи једи­но јед­но­с­та­в­ни по­зив: „Дођите!“ И сва­ко ко се одазове,­ добија сасвим извесно ме­с­то за трпе­зом. Шта се де­ша­ва? Па, људи до­ла­зе, и то у гомилама. По­с­ле из­ве­с­ног вре­ме­на до­маћин са­г­ле­да­ва би­ланс: има још сло­бо­д­них ме­с­та! И ка­же својим слу­га­ма: „Изађите по­но­во! По­зо­ви­те још људи!“

На овом ме­с­ту желим при­чу да пренесем на нас, јер она погађа уп­ра­во нашу ситуацију да­нас. Има још сло­бо­д­них ме­с­та на не­бу, Бог и теби каже: „Дођи, за­у­з­ми своје ме­с­то на не­бу! Бу­ди па­ме­тан и обезбеди се­би ме­с­то за ве­ч­ност! Ура­ди то данас!“

Не­бо је незамисливо ле­по и за­то га Го­с­под Исус упо­ређује са великим слављем. У По­с­ла­ни­ци 1. Ко­ринћани­ма 2,9 у вези тога пише: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце људско не дође, што уго­то­ви Бог они­ма, који га љубе.“ Ни­ш­та, али баш ни­ш­та на овој земљи није ни приближно упоредиво са небом. Тако незамисливо лепо је тамо! Ни у ком слу­чају не сме­мо про­пу­с­ти­ти не­бо, јер је оно веома дра­го­це­но. Неко нам је вра­та не­бе­с­ка от­во­рио, Исус, Син Божји! Њему треба и за то да за­х­ва­лимо­ да је тако ла­ко отићи на не­бо. Са­да то за­ви­си једи­но још од на­ше жеље. Само ко је тако кратковид, по­пут троје људи из при­че, неће се одазвати по­зи­ву.

Спасење се остварује кроз Господа Исуса

У Дели­ма Апо­с­то­ла 2,21 чи­та­мо један јако ва­жан стих: „И сваки који призове име Господње [Исус], спашће се“. То је кључ­на ре­че­ни­ца Но­вог завета. Кад је Па­в­ле био у за­т­во­ру у Фи­ли­пима он је разго­­вор са стра­жа­рем до­вео до главне тачке: „Веруј u Го­с­по­да Ису­са, и спашћеш се ти и твој дом“ (Дела Апо­с­то­ла 6,31). Ова порука је врло кратка али кључна, и има сна­гу да промени жи­вот. Још ис­те ноћи стра­жар се обратио Исусу, тиме што је по­ве­ро­вао у њега и по­кајао се.

Постоји нешто што обавезно морамо знати: Исус жели да нас врати са пута који води ка пропасти, пута који води ка паклу! У ве­зи не­ба и па­к­ла Све­то пи­с­мо ка­же да ће људи би­ти та­мо ве­ч­но. Прво место je величанствено, а дру­го – ужасно. Трећег ме­с­та не­ма! Пет ми­ну­та по­с­ле смрти ни­ко неће рећи да је смрт крај свега. У особи Исуса Христа све се одлучује. На­ше ве­чно пребивање за­ви­си од јед­не једи­не особе: од Ису­са - и на­шег односа са њим!

Боравећи у Пољској где сам одржавао низ предавања, посетили смо успут не­кадашњи кон­цен­т­ра­ци­о­ни ло­гор Ау­ш­виц. Тај концентрациони логор су нацисти основали за време другог светског рата на југу Пољске. У Аушвицу су систематски убијани од стране нациста прогоњени људи. Ужасне су се ства­ри та­мо де­ша­ва­ле. Од 1942 до 1944 г. ту је би­ло у­гу­ше­но а за­тим и спаљено ви­ше од 1,6 ми­ли­о­на душа, већином Јев­реја. Oвај концентрациони логор у литератури се наводи као „Пакао Аушвиц“. Раз­мишљао сам о том називу док нас је слу­ж­бе­ни­ца уво­ди­ла у гас­ну ко­мо­ру у којој је у једној смени и по 600 људи истовремено на­ла­зи­ло своју смрт: незамисливо ужа­с­но, али, да ли је то заиста био па­као?

Само зато што је у јануару 1945 г. ужасу дошао крај, могли смо као група посетиоца да видимо гасну комору. Ло­гор је да­нас от­во­рен за по­се­ти­о­це и ни­ко више та­мо неће би­ти му­чен и отрован. Га­с­не ко­мо­ре Ау­ш­ви­ца биле су временски ограничене, а па­као, описан у Би­б­лији, је ве­чан.

У ула­з­ној са­ли да­нашњег му­зеја мој по­г­лед се ус­ме­рио пре­ма јед­ној сли­ци, која је при­ка­зи­ва­ла крст са те­лом Хри­с­то­вим. Један за­т­во­ре­ник је ис­к­ле­сао ексером у зид своју на­ду у Разапетог. И овај уме­т­ник је ум­ро у га­с­ној ко­мо­ри. Али он је по­з­на­вао Спа­си­теља Ису­са. Он је ум­ро на јед­ном ужа­с­ном ме­с­ту али за њега је не­бо би­ло от­во­ре­но. Из пакла, на који Го­с­под Исус упор­но упо­зо­ра­ва у Но­вом за­ве­ту (нпр. Матej 7,13; Матej 5,29-30; Матej 18,8), нема ни спаса ни повратка. Чо­век, на­шавши се јед­ном у њему, ос­таје та­мо за­у­век. Пакао никада неће бити отворен за посетиоце, јер је, за разлику од Аушвица, вечан.

Не­бо је та­кође ве­ч­но. То је ме­с­то на које Бог же­ли да нас одве­де. За­то не одбијајте по­зи­в­ на небо. До­зо­ви­те име Го­с­по­да Ису­са и обезбедите своје ме­с­то на не­бу! По­с­ле једног предавања, једна же­на ме је сасвим узрујано упи­та­ла: „Да ли уопште мо­гуће да чо­век обезбеди себи ме­с­то на не­бу? То зву­чи ма­ло као у ту­ри­сти­ч­ком би­роу.“ Сложио сам се са њом: “ко не­ма ре­зер­ва­цију неће ни стићи до циља. Ако же­ли­те да ле­ти­те до Ха­ваjских ос­тр­ва потребна вам је важећа карта.” Она ме опет упи­та­: „Да, али кар­та се мо­ра плати­ти?!“ – „Наравно, кар­та до не­ба такође! Али је она то­ли­ко ску­па да је ни­ко од нас не може пла­ти­ти. Наш грех то спречава. Бог на свом небу не допушта грех. Ко же­ли, по­с­ле овог жи­во­та, про­ве­с­ти ве­ч­ност код Бо­га на небу мо­ра би­ти прво ос­ло­бођен своје кри­ви­це и свог гре­ха. То ос­ло­бођење је једи­но могло да се оствари кроз без­г­ре­ш­ну особу - а та особа је Исус Христ. Само Он је спо­со­бан да пла­ти све! И пла­тио је, својом крвљу, смрћу на крсту.“

И шта сад да ура­ди­м да бих отишао на не­бо? И нама Бог упућује свој по­зи­в на спасење. Мно­ги сти­хо­ви Све­тог писма нас упор­но по­зи­вају да се ода­зо­ве­мо Божјем по­зи­ву.

•    „Борите се да уђете на уска врата, јер вам кажем: Многи ће тражити да уђу и неће моћи!“ (Лу­ка 13,24).
•    „По­каjте се, jер се при­б­ли­жило Цар­с­т­во не­бе­с­ко!“ (Матej 4,17).
•    “Улазите на ус­ка вра­та; jер су ши­ро­ка вра­та и ши­рок је пут што води у про­паст, и мно­го их је коjи њим иду. Као што су ус­ка вра­та и тесан пут што во­ди у жи­вот, и ма­ло их jе коjи га на­ла­зе“ (Матej 7,13-14).
•    „Мучи се за веч­ни жи­вот на коjи си и по­зван“ (1. Тимотију, 6,12).
•    „Веруj у Го­с­по­да Ису­са Хри­с­та и спашћеш се ти и твоj дом“ (Дела Апостола 16,31).

То су jако дирљиви и продорни по­зи­ви. Осећа се њихо­ва оз­биљност, од­лу­ч­ност и хитност. Поступаћемо доследно ако позиву на небо одговоримо молитвом која би, слободно формулисана, могла да звучи овако:

„Господе Исусе Христе, до сада сам живео тако као да Ти не постојиш. Сада сам спознао, ко си Ти и зато се први пут обраћам у молитви Теби. Сада знам да постоји небо, а и пакао. Спаси ме зато од пакла, куд бих због свих својих грехова, нарочито због неверовања, требало да идем. Моја је жеља да једном у целој вечности будем код Тебе на небу. А и свестан сам, да не могу отићу на небо због својих заслуга, већ само кроз веру у Тебе. Зато што ме волиш умро си на крсту и узео на себе моје грехе и платио их уместо мене. Хвала Ти за то. Ти видиш сву моју кривицу, од детињства до данас. Сваки појединачни грех мог живота ти је познат – све чега сам свестан, али и све што сам већ одавно заборавио. Ти знаш све о мени, јер Ти ме познајеш врло добро. Ти си упознат са сваким осећајем мог срца, било то радост или туга, добростање или снужденост. Пред Тобом сам као отворена књига. Такав какав сам и како сам до сада живео, не могу опстати пред Тобом и пред живим Богом, тако бих промашио небо. Зато Те молим, опрости ми све моје грехе. Због мојих грехова ми је од срца жао. Прихватам Те сада као свог Господара. Преузми Ти сада власт над мојим животом. Желим да живим тако, како Ти то хоћеш.

Молим Те, помози ми да одбацим све што пред Тобом није исправно и поклони ми нове навике које су под Твојим благословом. Отвори ми прилаз до Твоје речи, до Светог писма. Помози ми да схватим шта у њему желиш да ми кажеш и да у Твојој речи нађем нову снагу и радост живота. Од сада буди Ти мој ГОСПОДАР, којем радо припадам и којег желим да следим. Покажи ми пут којим сада треба да идем. Хвала Ти што си ме услишио. Верујем Твом обећању да сам сада, окренувши се Теби, постао дете Божије, које ће једном вечно бити са Тобом на небу. Радујем се том великом добитку, да већ сада имам Тебе у свакој ситуацији на својој страни. Молим Те, помози ми да нађем људе који исто верују лично у Тебе и библијски оријентисану заједницу, где редовно могу да слушам Твоју реч. Амин.“

Директор и Професор у.п.
Др. инж. Вернер Гит

Свет који посматрамо

Један поглед на сферу живих бића показује нам конце­пте који су у високом степену оријентисани ка циљу: кит главата уљарка, сисар, је тако грађен да може да рони 3.000 метара у дубину а да при изроњавању не угине од гњурачке болести а шарени детлић, иако веома снажним ударцима лупа у дрво, не добије потрес мозга.

У већини случајева живот зависи од потпуне функционалности органа (нпр. срце, јетра, бубрези). Полуготови или полуразвијени органи су безвредни. Људи који размишљају у смислу Дарвинизма морају знати: Еволуција не познаје циљ перспективе у правцу једног органа који тек касније треба да функционише.

Пуно птица селица поседују аутопилота, који их тачно доведе на циљ и то независно од доброг или лошег времена, или да ли је дан или ноћ. Птица златни зујавац, на пример, лети са Аљаске на Хаваје да би тамо презимила. Њена енергетска потреба од 70 грама масноће је толико прецизно прорачуната да је њој та количина довољна за лет од 4.500 км, за случај супротног ветра располажу и резервом од 6,8 грама.

Наутилус живи на спољном крају одмотаног кречног оклопа, чија је унутрашњост подељена у коморе. У зависно­сти од дубине роњења она се пуни гасом тако да је увек у стању лебдења. Наспрам њих наше модерне подморнице делују трапаво и незграпно. Те животиње се налазе углавном у дубини од 400 метара, а ноћи се подижу и у висину од 100 метара.

Неке микроскопски мале бактерије поседују уграђене електро-моторе који су у стању да их покрећу напред или назад, они функционишу помоћу протона. Бактерија коли има на незамисливо малом простору од шест милијардитог дела кубног милиметра, шест таквих мотора, своју електрану, компјутерски систем и не баш мали број хемијских фабрика.

Једна жива ћелија је за неколико десетина степена компликованија и генијалније обликована него све машине које су људи направили. У њој истовремено теку неколико хиљада регулисаних и временски усклађених хемијских процеса.

У ДНК молекулима живих ћелија налазимо највећу густину информацијa која је до сада позната. Која би се количина бележница могла овом техником меморисања сместити у једну главу од чиоде, када би се она састојала само од ДНК материјала? То би било 15 билиона примерака! Сложене једна на другу чиниле би гомилу у висини од 200 милиона километара, а то је 500 пута веће од размака земље и месеца (= 384.000 км).

У нашем универзуму налазимо око 1025 звезда (= јединица са 25 нули). Ниједан људски живот није довољан да се оне изброје. Када би поставили један врло брз компјутер, који у једној секунди може да изврши десет милиjарди рачунарских операција, требало би му 30 милиона година да их изброји.

Приликом посматрања само ових неколико примера, сваки човек који размишља поставља питање постанка свих ових генијалних концепта. Еволуција која је прихваћена од пуно савременика, не доноси употребљиве одговоре, зато што све искључиво своди на материју – чак и огромну информацију у ћелијама и душу, и свест. Природни закони информације показују да информација није ни­шта материјално и да је њој зато увек потребан интелигентни извор, тј. да јој је потребан иницијатор са вољом. Интелигенција и мудрост која долази до изражаја у делима творевине је неодољива. Закључак од дела творевине до креативног иницијатора је неизбежан. Поставља се питање:

Где да нађемо прави одговор?

У оквиру природних наука могуће је само да стварност око нас дефинисану временом и простором истражујемо различитим методама мерења. На овај начин могуће је само разматрање питања која почињу са речју „шта?“. Питање које почиње речју „одакле?“ остаје неодгово­рено. Одговор на друго питање лежи изван свег људског напора, јер нам овај одговор може дати само иницијатор. Али где се објавио Створитељ? У Библији, у Корану или у некој другој књизи светске историје? Немогуће је да су све религије овог света истините зато што дају разли­чите одговоре и једна другој противрече. Или су све погрешне, или је само једна једина истинита. Важно мерило за испитивање истине су остварена пророчанства. Библија је једина књига у којој се налазе доказано 3268 испуњених пророчанства, која су изговорена дуго времена пре њихових одигравања. Овакав знак квалитета нема ни једна друга књига на овом свету. Библија је изди­гнута и јединствене врсте у поређењу са свим што је икад написано. Зато је за мене Библија реч Божија која је упућена нама људима. Већ у њеним првим редовима даје нам одговор на питање о Створитељу: „У почетку створи Бог.“ То се слаже са горе наведеним захтевом за једним ителигентним извором.

Ко је особа Створитеља?

Бог је постојао пре свега постојећег. Он је деловао пре постојања простора, времена и материје. Посматрајући прву реченицу Библије могуће је добити утисак, да је само Бог Отац Створитељ. Један од одлучујућих детаља који нам показује да није Он сам Стваралац, произлази из приче о постанку: „Да начинимо човека по свом лику, себи слична...“ (1. Мојсијева 1,26). И Свети Дух учествује, његово суделовање видимо у другом стиху приче о постанку: „... и дух Божји лебдео је над водама.“ Библија не спомиње све на једном месту; често нас информише корак по корак. У Новом завету се тачније открива одговор на питање „Ко?“. По 1. Коринћанима 8,6 Исус Христ је јасно суделовао у делу стварања: „али ми имамо само једнога Бога, Оца, од кога је све и за кога смо ми створени, и једнога Господа, Исуса Христа, кроз кога је све и ми кроз њега.“

Хебрејска реч „Елохим“ у 1. Мојсијевој 1,1 стоји у множини за Бога Створитеља. Уз помоћ једног свакодневног догађаја можемо поређењем покушати да расветлимо дело стварања: ми, као породица одлазимо аутом код пријатеља. Када се приближи тренутак за повратак, ја као отац бих рекао: „Још мало, ми идемо кући.“ Иако причам у множини то ипак значи да ће само један седети за воланом и стварно возити ауто. Остала породица седеће такође у ауту – значи и она се вози – али, само возач акти­вно руководи воланом, педалом за гас и кочни­цом.

Ова слаба слика нам може пренети поглед који Библија даје о Створитељу. Бог је створио свет кроз Исуса Христа што јасно формулише посланица Јеврејима 1,2. Почетак Јовановог Еванђеља такође потврђује, да све што постоји има своје порекло у Исусу: „Све је кроз њега [= кроз реч = кроз Исуса] постало, и без њега ништа није постало што је постало“ (Јован 1,3).

Исус Христ је Створитељ

О Исусовом стваралачком деловању можемо надаље читати и у Колошанима 1,16-17: „јер кроз њега [= Исуса Христа] би створено све што је на небу и на земљи, што се види и што се не види, престоли, господства, поглаварства, власти. Све је кроз њега и за њега створено. И он је пре свега, и све је у њему.“ У видљивом, материјалном свету не постоји ништа што није створено кроз Исуса Христа. Огроман космос са више милиона галаксија је овде такође урачунат као и најситнији детаљи у функцији једне живе ћелије или у структури једног атома. Исус није само иницијатор целог микро и макро-космоса, већ Он има и височанство над свим.

Изнад тога је и све за нас још невидљиво кроз Исуса направљено. Он је оживео небо са безброј створења које Библија назива анђелима. Како је све у Божијој творевини обилно и истовремено поређано, тако се с тиме сусрећемо и у невидљивом свету, што нам исказују изрази као што су престоли, господарства, поглаварства и власти.

Исус није само Створитељ, већ је и одржавалац овог света. Све има у њему своју постојаност. Свет није након постанка препуштен сам себи, већ га Он кроз своју моћну реч носи и одржава. Зато се не морамо плашити неке косми­чке катастрофе кроз судар звезда или сагоревања или хлађења сунца. Исус одржава свет, све до свог повратка.

Човек није изашао и неке лутријске игре, као што је то рекао носилац нобелове награде Жак Моно, већ је створен са сврхом и предодређењем – а то је према Исусу! Без овог циља смо промашили живот.

Исусово стваралачко деловање у Старом завету

У Причама 8,22-24+30 пише: „Господ ме је створио у почетку дела свога, пре дела својих, пре свакога времена. Пре векова постављена сам [мисли се на мудрост која је Исус], пре почетка, пре постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се ..... Тада бејах код њега градитељица, бејах му радост сваки дан, и весељах се пред њим свагда.“ Реч „градитељица“ [= хебрејски: „āmôn“, на већини језика се преводи у мушком роду] такође описује Исусово стваралачко деловање. Надаље 25. стих из Псалма 102 понавља се у Јеврејима 1,10 и примењује се на Исуса: „Ти си, Господе, у почетку основао земљу, и небеса су дело руку твојих.“

На који начин је Бог стварао?

Ако се питамо како је творевина урађена, онда нам Библија открива методе Створитеља:

•    кроз реч Божију: Псалам 33,6; Јован 1,1-4
•    без почетног материјала: Јеврејима 11,3
•    кроз силу Божију: Јеремија 10,12
•    кроз мудрост Божију: Псалам 104,24; Колошанима 2,3
•    по вољи Божијој: 1. Мојсијева 1,26; Откривење 4,11
•    кроз сина Божијег: Јован 1,1-4; Јован 1,10;
Колошанима 1,15-17
•    по Исусовом бићу: Матеј 11,29; Јован 10,11.

Ови фактори су почели деловати у року шест дана стварања. Они не подлежу природно-законским догађајима и зато су схватљиви само путем вере. Дана-шњи природни закони регулишу токове нашег света, али они нису узрок, већ само резултат творевине.

Шта нам је дато у Исусу Христу?

Он је темељ, на којем можемо положити наш живот. Једна банка прави за себе рекламу под слоганом: „на овом камењу можете градити.“ О Христу можемо збиља рећи: „На овом темељу можете себе градити.“ У Христу све има своју подлогу: творевина, Библија, вера, спасење, мир, нада, пут ка оцу, сврха живота.

Христ је непомерљива чврста стена (1. Коринћанима 10,4), на којем се ломе сви од људи смишљени системи. Кад Бог каже: „Уништићу мудрост мудрих, и ра­зум разумних одбацићу“ (1. Коринћанима 1,19), онда се то догађа на стени која је Исус. Овде се разбијају идеологије, атеизам и системи еволуције. А и њихови представници мораће једног дана да падну на колена пред Господом (Филипљанима 2,10), иако сад још тако жестоко одбацују „Планера“, „Дизајнера“, „Створитеља“ и „Спаситеља“.

Зашто је теорија еволуције тако опасна?

Не само да нам преноси погрешан поглед на свет, већ нас доводи у очајање на један начин, који је упечатљиво описао немачки писац Жан Паул на следећи начин: „Не постоји Бог ... непомична, нема празнина! Ледена, вечна нужда! Луда случајност ... Како је свако тако сам у широком гробу свемира!“

Еволуција тврди да може да објасни овај свет без Створитеља. Због тога она упорно заводи људе у атеизам, а са атеистичким мишљењем завршићемо по Исусовом сведочанству у паклу: “који не буде веровао, биће осуђен“ (Марко 16,16). Неки покушавају да објасне еволуцију као Божију радну методу. Али, ако је Бог стварао кроз еволуцију, онда

•    не би постојао први људски пар
•    не би постојао грех, зато што је „агресија точак који покреће еволуцију“ (Јоахим Илис)
•    би Бог користио смрт као стваралачко средство
•    би се спасењу кроз Исуса, који је у поређењу са грешним Адамом назван „последњи Адам“ (1. Коринћанима 15,45), одузело образложење.

Ове изјаве доказују, да Библија такозвану „теистичку еволуцију“ у њеним темељним изјавама руши и одбацује. Зато можемо далеко одбацити ову погрешну идеју.

Мисао која нам одузима дах

Упознали смо Исуса као Створитеља свега. Он је тај, који постоји у вечности и који је краљ Царства небеског. Њему су дате све власти, и на небу и на земљи (Матеј 28,18). Можемо ли схватити следећу помисао, која нам одузима дах? Човек на крсту Голготе и Створитељ овог света и свег живота је једна иста особа! Да би се за нас отворила врата небеска, Он је у његовој неизмерљивој љубави према нама допустио да буде разапет и није се бранио. Ко ово одбаци, губи све: „Како ћемо побећи не маривши за толико спасење?“ (Јеврејима 2,3). Ко га прихвати, добија све: „Ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот“ (Јован 5,24). Молите Господа Исуса Христа за опраштање свих ваших греха, да би могли опстати на суду Божијем. Прихватите га као вашег личног Створитеља и Спаситеља и следите га.

Директор и Професор у.п.
Др. инж. Вернер Гит

На први поглед нам чуда у нашем изразито научном времену изгледају нереално. Посебно је друга половина прошлог века донела пробој сазнања и успеха у науци и техници:

31. децембра 2008, баш пред почетак 2009-е, која је проглашена годином Дарвина, у немачком часопису „Die Zeit“ („Време“) под насловом „Хвала, Дарвине!“ изашао је двострани чланак, и још целе четири странице посвећене еволуцији. Захвалност припада једном човеку који је рођен пре 200 година и чија је револуционарна књига „Порекло врста“ изашла пре 150 година.